Chupavica pise...

Ne mogu sebi pomoci da se otrgnem misli o tvom boljem sutra. Ili boljem za nekoliko meseci...Da li bi stvari bile drugacije da si sacekao? I koliko drugacije? Uvek znas da me pronadjes... Ni jedan vetar nema toliki mir u svom dodiru. Jednostavno, znam, i znam da ti znas da ja znam... Retoricka konstatacija o broju pitanja je precenjena. Uvek ih je. Mnogo. Da li si nasao svoj mir? Da li si sam? Volela bih da pricamo. Nasumice preturam svoj um. Moj um je stari, pleteni dzak sa malom rupom negde sa strane, pocinje da gubi stvari iz sebe. Ponekad ih nadjem na podu ulice kojom sam nedavno prosla. Svrati na kafu... ...tuga se davno skrila u shkrinji secanja, zavucena duboko u njenu postojanost, i tu zivi i boli...

Svaka nota moje prve jutarnje kafe plete melanholiju D mola tvoga imena. Odsvira tuzni shanson slova i odleti u vetar. I ne prodje puno no sto vidim tvoje oci presvucene mirisom kafe kako sigurno prilaze i traze pogled unutar mojih zenica,negde skrovito duboko... Uvek se uredno javis. Nije to ono sto ti zameram... Trazim te. Duboko disem ne bi li te udahnula nekako slucajno,i zadrzala makar na tren. Laksi si od vazduha,ja to osecam...Ume nekada oko da zagolica,i znam da se smejes...vidim te u suzi skrivenoj u uglu oka. Oh da,smejes se... Kroz tanusnu maglu zamrsenih zavesa moga uma, uvuces se i sednes pokraj mene. Spustis svoju ruku na moju i osetim toplinu. Svojim ocima pratis moje poglede poletelih ptica da otpozdravimo onu gorecu zvezdu kojoj smo se divili. Zajedno. Soc. Odvratni pesak kafe, natalozen mudro, rasterivac svih sanjarenja. Nesto ruzno u stomaku natera me da ti stegnem ruku, ali odavno si moju pustio da se mrzne u davnom,nepodnosljivom martovskom jutru. U daljini vidim tvoju pogrbljenu siluetu, mases, i znam da mi kazes da novo jutro dolazi, uskoro... Cekam...

Veceras je u suton poletelo jato ptica. Mahale su svojim dugim krilima i otpozdravljale. Odlazile dalje,u buducnost. Rugale su se meni i mojoj zaustavljenosti u ovom svetu prolazeceg vremena. Osetila sam te u svakom zraku sunca,i u svakom atomu vazduha. Ispunjavao si dan,kretao se polako,sigurno,grejuci se suncem,ispruzen i siguran na mom srcu. Prvi put sam cula tvoje molbe,osetla tvoj uplaseni glas. Videla tvoje ruke kako se pruzaju u mom pravcu trazecu zagrljaj i ruku koja ce te odgurati dalje od tvoje boli koja te je toliko razdirala u dusi. U meni se bespovratno pocela siriti jedna rupa,praznina. Velika. Crna. Zastrasujuce tiha i sablasna. Rupa gde sve nestaje i gasi se. Mogla sam je napipati rukama,i ostati zgranuta njenom usamljenoscu. Eh,da sam samo..... I kada najvise mislimo da razumemo,zapravo znamo najmanje. Trazila sam te po dugim,praznim hodnicima,ali sam samo pronalazila eho. Plasio me je,i ja sam vikala glasnije,glasnije,glasnije,pocinjala da vristim i zavrsavala onim prokletim osecanjem nemoci i nezaustavljivog bola koji siri rupu u dusi. Izvini sto nisam slusala...

Opet oblaci. Da li spavas? Sprema se kisa. Neka sila tesko vuce oblake preko neba,razliva ih...neko je prosuo bokal mutne vode preko neba, i ostavio ga razmazanog,prljavog i tuznog. Putevi mog uma uvijaju se jedan u drugi,jedan preko drugog,jedan u drugi,mnoze se,stvaraju lavirinte besprekornih boja,cuda i oblika...Dakle,lutati...? Dokle,i kako se orijentisati? Samo se jos vise gubim. Da li si tu? Da li me drzis za ruku? Ja te osecam. Oko mene si,i cini mi se da ti cujem smeh. Poslednje prozirne kapi jesenje kise slivaju se niz zardjale olupe starih prozorskih okna,oronulih zgrada,ljuste im jos ono malo farbe sto im je ostalo. Kisa oslobadja. Volim njen svezi miris kada pokrije prasnjavi asfalt beogradskih ulica. Katkad mi samo posaljes malo vetra. Umrsis mi se u kosu i obgrlis oko struka. To si ti. Dajes energiju i pokreces. U to si i verovao. Ne znam da li da te mrzim,ali znam da nedostajes. Volela bih da je bilo drugacije...Idalje te ocekujem. Danas si bio sa mnom. Poslao si mi vetar... Sta je vreme? Piramida peska koja se trosi u naopako okrenutom pescanom satu...Sta je vreme? Samo saka peska za one koji ne znaju da racunaju... ...prolazi,klizi kao ulje po staklu,razliva se,nepovratno...

Sta bi bilo kada ne bi lagao? Samo jedan dan.
Kada samo jedan dan ne bi govorio. Kada bi pustio da se jednostavno desi. To. To nesto.
Ono nesto.
Ono nase nesto.
Mozda bi svet dosao do kraja. Mozda bi bas tada sve stalo. Vreme nestalo. I sve ostalo iscezlo.

Pocinjala je da zivi u iskrivljenom svetu svog ludila. Vecito zatrpana gomilom papira,okruzena haosom u glavi i haosom u svetu oko nje,suocena sa prevelikom bukom nije vise videla ni gde ide ni sta radi.Nije videla izlaz.Nije videla svetlo o kome svi uvek pricaju.Videla je samo destrukciju.
U glavi je bez prestanka prevrtala misli,slagala ih je kao da su to nemarno pobacani fajlovi kojima sledi veliko spremanje i ciscenje.Sredjivanje.Bacanje pokvarenih fajlova,virusa,teskih i nepotrebnih informacija kojima je istekao rok trajanja.Premestala ih je sa jedne na drugu gomilu dok se sve ponovo ne srusi u jedno nepregledno prostranstvo zbunjenosti u njenoj glavi.Bezuspresno je pokusavala da slozi misli i da dovede svoj um u red,ali to je bilo komplikovanije nego sto je mogla ikada da zamisli.Orbita njenog zivota konstantno se menjala.Nekada se prekidala,negde je bilo rupa,a negde prejakih zadebljanja.
Gubila je kontakt sa stvarnim,sa realnim,sa racionalnim.Mozda je toga bila svesna.Mozda je deo nje ipak bio u dodiru sa spoljasnjim svetom.Ali mozda je ustvari svet oko nje gubio kontakt sa njom.Tada se grade ograde,zidovi..
Previse informacija i mogucih situacija punilo je njenu glavu i mrsilo njen um u jedan veliki cvor.Ponekad cak nije znala ni da li je ona,kao tvorevina,uopste stvarna.Mozda je ona samo privid.Mozda je ona samo odraz spoja raznih svetlosti,atoma,cestica i magije reflektovane sa kapljice kise koja svoj let deli sa rojem drugih,skoro istih kapljica.
Rodis se,letis,padnes.Rodis se da bi letom brze stigao do unistenja.I na kraju se razbijes na milion komada.

Nemirna,duboka i mracna noc.
Vetar je bezao od tisine skrivajuci se oko pognutih,teskih grana zalosne vrbe.Kovitlao se,uvijao,nailazeci tako na hrapavu prepreku vrbinog tela.Nedaleko,nazirao se cisti zvuk prelamanja tonova apatije klavira iz proslog veka.
Klavir je plakao..Ispustao je zvuk jada i ocaja kao koje izmuceno stvorenje na ivici zivota,korak pred provaliju cije se dno ne vidi,ne cuje,ne oseca.Ponor smrti.
Tisina.Opet.Nekada glatka i svetlucava povrsina klavira odavala je utisak napustenog,uplasenog deteta u tmini sobe.Pognuta silueta nadvila se nad trosnim,ispucalim dirkama i lagano dodirivala prasinu na njima,ne htevsi,jos uvek,da je potpuno otkloni.
....jos malo.Kada bude spreman.A mozda je,ipak,bilo dosta cekanja.
Carobni dodiri starog pijaniste dobili su novu ulogu.Postali su otvor klavirovih emocija,osecanja i snova.U prvom naletu nesigurnosti i zelje tonovi su izbijali lagano,plaseci se za svoju sudbinu..stidljivo su izbijali iz klavira..Otezani emocijama,ipak su uspevali da se otisnu gore..gore..ka zvezdama.
Nakon svega nekoliko neizdrzivih trenutaka klavir je nesrecno odzvanjao punom snagom svojih zica u cetiri zida sobe u kojoj je utamnicen.Pocepane i izderane tapete prostorije ljuljale su se zanosnim pokretima praveci sablasne senke na povrsini mesecinom obasjanog zida.Noc im je bila plesni partner koji ih pokrece i izvodi na podijum nespremne.
Bistra kap razbila se u par manjih padnuvsi na crnu dirku..Jedna..zatim jos jedna.Slivale su se iz izmucene duse,kroz tuzne oci oivicene dubokim borama.Senka sede kose bacala ih je u tamnicu vecne nesrece i patnje.Prelazeci dug put preko nekada zanosnog lica,suze su letele ka dirkama da bi sto pre stigle svoju sudbinu..i iscezle na pohabanim telima dirki klavira,obrisane sledecim pokretom prstiju pijaniste.
Povrsina dirki postajala je sve belja,cistija..dok su ostareli,ali idalje odsecni prsti dugim,teskim pokretima slamali bucnu tisinu prostorije.Lomili su je.Bacali o zid,i ona bi se lomila u milione sitnih delova.Tisina slomljena,ali ipak prisutna...
Zvuci placuceg klavira zamrli su...Sedi pijanista iznemoglo spusti svoje telo na telo klavira,duboko,isprekidano proizvodeci nesto sto se cinilo kao pokusaj udaha i izdaha.
Dirke su se sada kupale u nebeskim kapima poteklih iz nedokucivih ociju pognute,mracne siluete pijaniste...

Uspavljivao ga je zvuk kise.Nikada zapravo nije znao da li vise voli,ili vise mrzi kisu..Te lagane,prozirne tvorevine prirode uvlacile su umor i san u njegove tajanstvene oci.
Nezno je treptao.U svojim mislima...daleko...gradio je neki svoj..samo svoj svet.Treptao je,a trepavice su se nezno preplitale.Pogled mu je odlutao na njegove duge,umetnicke prste..Razgledao ih je..kao da pogledom moze da ih oseti..da ih dodirne..
Ali  ovaj put je izostao uobicajeni tok misli. Ovog puta prsti nisu vesto svirali akorde,niti su se igrali na dugom vratu gitare.Ovaj put prsti su milovali nju.Nezno su dodirivali njene obraze,i spontano zavrsavali duboko,u njenoj nemirnoj,mirisljavoj kosi.On je svojim pogledom uporno trazio odgovore na sve neizrecene tajne ovog sveta..odgovore na sva pitanja koja su ostala u velu misterije-neodgovorena,neresena...u njenim ocima.Bio je siguran...
Gledao je.Gledao je kao da je ovo prvi i zadnji put da ce videti te prodorne,zelene oci.Gledao je sa strahom da ce ih izgubiti i ostati sam da luta hodnicima lavirinta u njegovoj glavi.Da ce ostati sam.A ovaj svet je tezak,i ako nema nje njegovo postojanje gubi smisao.
U potpunoj tisini cula su se samo njihova dva srca kako ujednaceno kucaju jedno pored drugog.Upotpunjuju se,kao slagalica.Nezno ga je dodirnula svojim rukama,a zatim ih polako sklopila oko njegovog vrata.
Uspavljivao ga je zvuk kise.Tupo lupkanje kapljica kise bila je njegova najdraza uspavanka.Kroz otvoren prozor tvrdoglav vetar unosio je mokri miris starih ulica.
Udahnuo je duboko..i otisao u svet snova.

Ljudi se drze cinjenica. Dosadnih statistika,brojeva i stavki. Suvoparnih tekstova na papirima flekavim od ustajale,hladne kafe,naguranih u gomilu spustenu na skup sto od mahagonija. Na stolu je prljava,smrdljiva pepeljara puna opusaka skupih cigareta. Puna pepela,popusenih cigareta,i par nepopusenih ciji se vek postojanja naglo zavrsio nakon sto ih je njihov vlasnih bucno,iznervirano i nepromisljeno zdrobio o dno pepeljare u trenutku kolapsa zbog izgubljenih nekretnina zivota.
Ljudi gledaju sebe. Sebe kao sveopstu STVAR postojanja. Savrsenu,i jedinu koja treba da bude zbrinuta. Ukoliko su sve njihove potrebe ispunjene onda oni nemaju vise problema,i mogu da se vrate svom dembelijskom zivotu punom neemotivnosti,nepovezanosti i sebicnosti prema ostatku Planete Zemlje.Dok napolju ostra kisa pracena brzim vetrom shiba po licu beskucnika,gospoda sebe ushushkavaju u troslojno cebe,i svoju debelu zadnjicu spustaju na mekanu fotelju pored kamina.Dok deca istih beskucnika smrznutim nosicima pokusavaju da probiju povrsinu izloga poslasticarnice da bi presli na drugu stranu u zelji za malo cokolade,gospoda sebi serviraju Shvarcvald tortu punjenu viseslojnim prelivom od visanja i bogatom toplom cokoladom.Njihova dusa trune.Trune u smrdljivoj pepeljari sebicnosti i bezobzirnosti njihovih zivota. Trune isto kao sto trune natalozeni nikotin kubanskih tompusa u njihovim plucima.

S obzirom da je ovo moj prvi post mislim da je jedino fer da Vam se predstavim. :)
Zovem se Sandra.Na Planeti Zemlji sam vec citavih sedamnaest godina koje sam povodila lutajuci vijagavim putevima zivota.Nadam se da cu to (vise ili manje) uspesno nastaviti da sprovodim u delo narednih decenija. :)
Fotografija je moja strast. Divim se moci koju ona posedije. Zarobi jedan trenutak u svoje bezgresne dimenzije sike za celu vecnost. Pored fotografije,ucenik sam gimnazije u Beogradu,gde sam zavrsila trecu godinu,i sa uzbudjenjem iscekujem poslednju godinu srednje skole. :)
Volim da pisem. Zapisujem sve sto je moguce zapisati (od brojeva telefona,preko pesama,do prica). Uzivam u citanju knjiga uz toplu cokoladu,dok kisa dobuje po simsu prozora. Uzivam u citanju knjiga i u svim ostalim situacijama. :)
Volim stare stvari,miris knjiga,dobre ljude,jutarnju rosu,kisu,zvuk saksofona,zagrljaj moje majke,toplinu i sigurnost..i jos mnoge stvari.

Ukoliko budete raspolozeni navratite po koji put na moj blog. Mozda procitate nesto interesantno. :)
Pozdrav